HIC RHODUS, HIC SALTA: Vaskršnja (uskršnja) procesija Srba starosedelaca u Nemačkoj

PRIREDIO: Igor Rems

Uskrs je prošao ali tradicija je i ove godine okupila na stotine posetilaca iz raznih krajeva Nemačke koji su došli da posmatraju Uskrsne procesije Srba iz Lužica, Saksonije i Brandeburga.

Najspektakularnija uskršnja tradicija u Saksoniji je svakako uskršnje jahanje. 
Već nekoliko vekova u Gornjoj Lužici (u oblasti između Budišina (Baucena) i Hojersverde) postoji srbsko predanje da uskršnji jahači nose poruku vaskrsenja Hristovog susednoj zajednici u procesijama na Vaskrs. Ovo nije bilo drugačije ni u vremenu socijalizma kada je zvanično postojala Istočna Nemačka (DDR).

Samo tokom pandemije korone Uskršno jahanje je 2020. moralo biti otkazano.
U nemačkim regionima naseljenim starosedeocima Srbima osim Vaskršnje procesije ovoj tradiciji pripadaju i drugi običaji:  srbsko “valjanje jaja” u Budišinu (Baucenu), zatim, limena muzika, pucanje i donošenje vode.

Vaskršnji jahači i krstaši su u u Gornjoj Lužici takozvani blagosiljani  jahači. Pre nego što jahači izađu iz sopstvenog sela, tri puta kruže oko crkve i blagoslovi ih sveštenik. Jahači prate tradicionalne rute gde god je to moguće i u pokretu su pola jutra; oni pevaju crkvene pesme koje mole blagoslove za zemlju. Uskršnji jahači nose frakove i cilindre. Kada stignu na odredište, tri puta idu oko crkve, a zatim postaju gosti ovdašnjih porodica. Uskršnji jahači su srdačno dočekani u svakoj porodici i počašćeni domaćim kolačima. Uskršnja povorka jahača u Vitihenauu se još naziva „Povorka krstastih jahača“ i predstavlja katoličku procesiju vaskrsenja. Simbolično, u ovoj procesiji se nosi krst sa belom štolom u znak pobede nad smrću i kao simbol vaskrsenja. Krstaši javno objavljuju svoju veru u Hrista svima koje sretnu – uglavnom na nemačkom i srpskom jeziku. 

Svake godine na Uskršnju nedelju bogati građani iz gornjeg grada Budišina uživali su u puštanju pomorandže, peciva i svih vrsta slatkiša da se kotrljaju niz strmu padinu. Dole u ​​podnožju planine živeli su siromašni ljudi u trošnim kolibama i njihova deca su skupljala darove koji su dolazili odozgo. Osnivanjem DDR-a ovaj običaj je zabranjen – smatralo se da su takve aktivnosti nespojive sa socijalističkim ljudskim dostojanstvom. 

U međuvremenu, “motanje jaja”, u izmenjenom obliku, ponovo je postalo sastavni deo Uskršnjeg festivala.
U Bertelsdorfu, na primer, duvački muzičari marširaju gradom na Uskršnju nedelju uveče svirajući korale i narodne pesme tokom uskršnje sezone. Uskršnje pucanje u nedelju uveče je takođe tradicija. Ovo je namenjeno da se oteraju veštice i zli duhovi. Gađanje se vrši domaćim karbidnim topom, koji se sastoji od stare limene konzerve, karbida i gumenog poklopca.

Donošenje uskršnje vode je takođe običaj. U zoru Uskršnje nedelje mlade devojke odlaze do vode koja teče ili izvora da crpe uskršnju vodu. Za vodu se kaže da daje lepotu i tera bolesti, ali samo ako devojke ne progovore ni reč na putu tamo i nazad.

Prema Katoličkoj crkvi, očekivalo se da učešće uzme oko 1.500 jahača u regionu oko Bautzena, Kamenca i Vitihenaua. Iako je sada ženama bilo dozvoljeno da učestvuju u uskršnjim procesijama u nekim regionima, uskršnja tradicija je ostala muški događaj u kojoj učestvuju samo muškarci od 14 godina pa nadalje.Uskršnje procesije imaju vekovnu tradiciju i potiču iz nehrišćanskih običaja. U srbskoj uskršnjoj tradiciji, lužički muškarci u prazničnoj odeći, noseći crkvene zastave i krstove, jahali su u susedne parohije. Jedna parohija uvek posećuje drugu – međutim, po tradiciji, dve povorke ne smeju da se u putu sretnu.

Prve procesije počele su svoje putovanje ujutru. Tokom dana bilo je ukupno devet uskršnjih povorki u Saksoniji - i jedna u južnom Brandenburgu. 

Do večeri su se sve povorke vratile u svoje matične parohije. 

Uskršnje procesije trebale su da štite od zla i da daju dobru žetvu.

Jedan od najlepših i najradosnijih srpskih običaja, koji se nije iskorenio, čak ni u gradovima, jeste farbanje jaja za Vaskrs. Srbi iz Lužica generacijama prenose tradiciju farbanja uskršnjih jaja koja je postala prava umetnost. Oko dvadeset umetnika izložilo je ručno farbana jaja. Jedan od njih je Verner Zaroba, koji objašnjava da ga je ovom umeću naučila baka.  Kako kaže, za ukrašavanje samo jednog jajeta treba mu oko sedam sati.

I posle više decenija, ovaj, danas već stariji čovek, poštuje tradiciju. Potapa jaja u rastvorenu boju, zatim oštrim špicem crta šare po površini ljuske.